Петровић за "Глас рудара": Морамо се ослањати на угаљ што је дуже могуће и водити рачуна о еколошким прописима

Интервју са проф. др Милан Петровић, за корпоративни лист „Глас рудара“.

Како коментаришете притиске Европске енергетске заједнице и Европске уније да се избаци употреба угља из производње електричне енергије?

Резерве угља су ограничене, како у Европи, тако и у свету. Једног дана свет ће морати да  изађе из употребе угља за производњу електричне енергије пошто га, просто, неће бити у довољним количинама. Такође, у неким земљама света постоје налазишта али је  транспорт угља  скуп, што значајно утиче на цену електричне енергије. Сада у Европи нема толико пуно угља. Постоји неколико земаља које имају резерве и налазишта угља, и које су у претходном периоду изградиле значајне капацитете за производњу. То су, пре свих, Немачка, Пољска, део Чешке - у Централној Европи; а у Јужној Европи - земље Балкана: Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, нешто мање Македонија и Бугарска. И то су земље које су у ствари највише зависне од производње угља. Друге земље које имају мање капацитете ће много лакше прећи на нове изворе енергије.

Дакле, с једне стране, чињеница да угља у будућности неће бити довољно, а с друге стране што угаљ, односно термоелектране, емитују значајну количину штетних материја.

Европа је мотивисана на заустављање производње електричне енергије из угља, с једне стране чињеницом да угља у будућности неће бити довољно, а с друге стране тиме што термоелектране на угаљ емитују значајну количину штетних материја.

Треба имати на уму да су све термоелектране које су изграђене у нашем региону и Европи грађене у складу са прописима који су тада важили, а који су у међувремену пооштрени у погледу заштите животне средине. Зато, данас постоје одлуке да се термоелектране које ће наставити са радом ускладе са новим прописима који предвиђају мању емисију штетних материја по околину. С тим у вези, морамо истаћи да је могуће направити термоелектране које ће сагоревати угаљ, а које неће емитовати никакве штетне материје.

Европска унија је донела одлуку да се до 2050. године значајно смањи емисија CO2, и у том погледу је тежња да се престане са производњом електричне енергије из угља. У зависности од енергетике, поједине земље су такође усвојиле различите одлуке и планове. Земље које нису у великој мери зависне од угља ће до 2030. године престати са коришћењем угља у енергетици. Друге земље, које су више зависне, су тај датум одложиле. Примера ради, Немачка је одлучила до 2038. године да изађе из производње електричне енергије из угља, док је Пољска тај датум пролонгирала, и одредила 2049. годину.

С обзиром да су земље у региону сличне по зависности од угља као Пољска, верујемо да ће тек 2049. године морати да обуставе производњу електричне енергије из угља, можда и после тога.

Али, да би избацила угаљ до 2049. године, Пољска треба да добије велике субвенције од ЕУ. Уколико ЕУ очекује да земље Балкана престану да користе угаљ, мора обезбедити сличне субвенције као и Пољској, која је развијенија држава од земаља региона.

Ово су само планови. Могуће је да ће доћи и до промена у плановима, можда период буде краћи, а можда и знатно дужи. То пре свега зависи од развоја технологија.

Њемачка је, као један од највећих заговорника зелене транзиције, конзервирала своје термокапацитете. Дакле, није их угасила, него их сада користи у кризним моментима изазваним ратом у Украјини...

Немачка је слична земљама у нашем региону. Зависна је од производње електричне енергије из угља и она је, по плановима, међу земљама које ће последње престати да користе угаљ - до 2038. године. Овај датум ће, као што сам рекао у претходном питању, доста зависити од технологија и могућих поремећаја који ће се десити. Један од таквих поремећаја је рат у Украјини  и година која је била пре тога. Тако да ће у будућности, што се тиче енергетике, повећати улагања у ветро и соларну енергију.

Међутим, да би се потпуно прешло на обновљиве изворе енергије мора да се реши више актуелних технолошких проблема. Они се решавају, и од напретка тих технологија зависиће могућност искључивања фосилних горива из производње. Ту се, пре свега, мисли на акумулацију енергије, акумулацију великих количина електричне енергије.Батерије су с једне стране скупе, а с друге стране су ограниченог капацитета, и животни век им је релативно кратак. У будућности ће акумулације енергије бити кључно питање енергетике, а ја не видим батерије као излаз или решење из тога.  

Други проблем који се мора решавати је транспорт велике количине електричне енергије, изградња електро мрежа великих капацитета, тако да се увек електрична енергија може транспортовати са једног дела Европе у коме, примера ради, тренутно дува ветар, у друге делове где нису такви услови у том моменту.  

Дакле, та два проблема, акумулација електричне енергије и транспорт електричне енергије великог растојања, су нешто што ће одредити будућу енергетику Европе.

Што се тиче фосилних горива, угља и гаса, они ће сигурно остати и после 2049. и 2050. године као резерва не само у Немачкој него и у другим земљама.

Дакле, трајно гашење термоелектрана и избацивање угља из употребе, по Вама није реално, јер морају увијек да постоје резерве­­?

Термоелектране на угаљ ће и даље остати у резерви и после ових рокова. Неће се направити велика штета околини ако термоелектране буду радиле неколико месеци годишње. Једноставно, морају се превазићи периоди када дође до поремећаја, што због климатских услова као што је, примера ради, претходних година било мало ветра, или ако настану геостратешки поремећаји као што је рат у Украјини.

Један од начина је да се акумулишу велике количине природног гаса, који ће се мешати са водоником и складиштити.

Ми овде у Србији имамо случај Термоелектране Зрењанин која је већ дуго година у резерви, међутим, када је дошло до поремећаја, она је активирана и дала је допринос одржању система.

У Црној Гори је, током претходне године, у тренуцима великих хидролошких проблема, када нису падале кише, пљеваљска Термоелектрана у одређеним мјесецима производила и преко 90% укупне електричне енергије...

Да, то је један од разлога што ће, сасвим сигурно, термоелектране на угаљ морати да остану као резерва.  Оне ће морати да се одржавају и улазе у погон повремено и по потреби. Могуће и редовно сваке године током зимских месеци када постоји мања инсолација и могућност производње из соларних извора.

Али, да би термоелектране радиле у складу са пооштреним еколошким стандардима, неопходно је исте модернизовати. Зато, максимално подржавам радове на еколошкој реконструкцији Термоелектране Пљевља, који ће довести до тога да се ускладе еколошки стандарди са важећим строгим прописима, поготово у погледу емисије CO2. Наравно, и даље ће постојати одређена емисија, али ће утицај ТЕП на животну средину бити значајно смањен.

У ком проценту смањен? Генерално посматрајући, професоре, да ли је по Вама ТЕП главни узрочник загађености животне средине у Пљевљима, или су то индивидуална ложишта и котларнице?

Висина димњака на ТЕП и струје ветрова, умногоме су смањили негативни утицај на животну средину, док, с друге стране, индивидуална ложишта су практично неконтролисана, а имајући у виду да су Пљевља практично насеље у котлини, онда је и утицај индивидуалних ложишта јако велики, јер нема никаквих пречишћавања.

Што се тиче еколошке реконструкције ТЕП, у склопу тог пројекта, планирано је да се омогући комбинована производња електричне енергије и топлоте за грејање. Када се топлификација реализује, онда ће један број индивидуалних ложишта, не сви, али значајан број, бити стављен ван употребе. На бази тога, услови за живот биће знатно бољи.

Актуелни су предлози и планови о изградњи другог блока ТЕП на биомасу. Шта мислите о томе?

Биомаса спада у обновљиве изворе енергије који такође загађују околину. Гасови од биомасе такође морају да се пречишћавају на сличан начин као што се пречишћавају димни гасови из угља. Биомаса је самообновљив извор енергије, за разлику од угља који је необновљив (фосилно гориво). Димни гасови из биомасе садрже сличне штетне материје, они морају да се пречисте и да се доведу на ниво који је дозвољен прописима. Мале су могућности да се у Пљевљима изгради велика термоелектрана на биомасу.У Пљевљима постоје шуме и отпатци од прераде дрвета, али то су ограничене количине и таква електрана би, ако се говори о производњи електричне енергије, била знатно мањег капацитета. Међутим тај потенцијал не треба одбацити.

Да ли постоји могућност изградње термоелектране која ће истовремено користити поред угља и биомасу у неком одређеном проценту од, рецимо 10%?

Поред питања количине биомасе која мора да се обезбеди, значајно питање је и могућност котлова да сагоревају мешавину. То мора да се провери технички, јер они су и пројектовани да раде са угљем одређеног квалитета. Ако сад додатно убацујемо биомасу, то ће процес сагоревања покварити. Дакле, питање је техничке могућности котла да уз угаљ сагорева биомасу и питање је који је то проценат.

Да ли постоји негативан утицај тзв. обновљивих извора енергије на животну средину?

Све што се гради има одређени утицај и на животну средину.

Који су то конкретни утицаји?

Инсталирање ветроелектрана утиче на живи свет, пре свега на птице. Мења се ружа ветрова, мења се струјање ваздуха, јер електране у извесној мери успоравају струју, нарушава се визуелни изглед пејзажа што такође утиче на људе. Соларне електране ако се граде у великим капацитетима, покривају земљу, заузимају површину. Наравно, не постоји емисија штетних материја, али постоје и други утицаји који јесу мањи, али се такође не могу занемарити.

Могуће је направити термоелектрану на угаљ која ништа не емитује, значи CO2 се издваја и складишти. Питање је само да ли је држава спремна да уложи новац и да плати повишену цену електричне енергије .

Када је ријеч о новцу, ми бисмо имали катастрофалне посљедице уколико би се угасили Рудник угља и Термоелектрана Пљевља. Резерве у пљеваљском басену износе око 180.000.000 тона. Уколико би се затворио Рудник угља и избацио угаљ из употребе, изгубили бисмо милијарде евра које би, такорећи, остале под земљом. Зато, убијеђени смо да би изградњом другог блока ТЕП, и то на начин да се инвестира нова технологија која неутралише CO2, било исплативо рјешење. Само један податак професоре, ТЕП је током претходне године произвела електричне енергије у износу од 400 000 000 евра.

Што се тиче земаља као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија које имају резерве угља, ми не треба да превише журимо, нисмо угрожени што се тиче снабдевања електричном енергијом. С друге стране, наш удио у емисији CO2, и по држави и по становнику, је знатно мањи него код развијених земаља. Зато, ми треба да сачекамо развојне трке технологије, да не идемо сувише брзо и да не платимо цену развоја технологије. Ми нисмо прва земља која ће остати без угља. По мом мишљењу, ми треба да се ослањамо на угаљ што је дуже могуће спроводећи све мере заштите животне средине и усклађујући се са прописима.

На економским принципима градимо обновљиве изворе енергије. Тренутно се у ЕУ не размишља о градњи термоелектране на угаљ са нула емисијом, али не мора да значи да се неће размишљати о томе после овог поремећаја насталог због рата у Украјини. То је сада технологија која је позната, ради се само о инвестицији која јесте знатно већа. Дошло је до поремећаја у ценама компоненти за енергетику, али таква инвестиција би свакако била већа за 30% или 40% у односу на градњу термоелектране са дозвољеном емисијом. Да ли ће се у наредном периоду ићи у једном или другом правцу, то пре свега зависи од напретка појединих технологија.

Ви сматрате да за такве државне одлуке мора да се чује прије свега глас струке, ставови оних људи који плате развој технологија и који могу да дају одређене идеје и ставове у ком правцу треба да иде држава, а не да то буде неко класично идеолошко или дневно-политичко питање?

То је све питање стручних анализа које могу да дају релевантан резултат и да одреде шта је најбоље за једну земљу у одређеном моменту. Бавити се предвиђањима развоја енергетике је врло тешко. Нико не може тачно да каже колика ће цена гаса бити следеће године или за 10 година, нити колика ће бити цена електричне енергије. У сваком случају, ја не очекујем да ће се икада цена електричне енергије вратити на период од пре неколико година. Она ће остати релативно високо пре свега зато што су угашени значајни капацитети на угаљ, угашене су и затворене нуклеарне електране у Немачкој, а неке друге земље такође смањују такве електране. С друге стране производња из обновљивих извора енергије захтева не само да се електрична енергија производе, него и скупу акумулацију и транспорт значајних количина.

Ништа мање битна је и социјална компонента читаве приче о евентуалном гашењу Рудника и ТЕП. У Пљевљима, према неким процјенама, живи око 25.000 људи. Око 2.000 породица је везано директно радним односом за Рудником или ТЕП. Уколико би се на пречац, преко кољена, донијела таква одлука да се ови индустријски гиганти угасе, практично би 2.000 породица било егзистенцијално угрожено. Да ли постоје неки одређени модели праведне транзиције које могу компензовати једну такву ситуацију?

Скоро сам сигуран да ће ТЕП остати у погону бар до 2049. године. То је датум када је једна чланица ЕУ – Пољска, добила 80 милијарди евра за излазак из фазе угља. Имамо још скоро 30 година рада, тако да је то довољан период. Тада ће ситуација, што се тиче енергетике, бити јасна. Ми смо сада у једном транзиционом периоду у коме постоји трка технологија.Нико са сигурношћу не може да каже како ће изгледати енергетика за 10 година. Ја очекујем за 10 година да то буде знатно јасније. План регионалног и локалног развоја треба да осмисли стратегију и омогући опстанак и живот становништва који ће у том случају бити на удару. И када се угаси ТЕП 2049. године, или касније, наставиће се експлоатација угља у одређеном облику, што за енергенте, што за потребе хемијске индустрије, гасификацију итд. Тридесет година је јако дуг период, треба сачекати развој енергетике, развој технологије, што је и порука за крај. Земље Балкана, пре свега мислим на Црну Гору, Босну и Херцеговину и Србију, које имају значајне капацитете са угљем, нису тренутно угрожене. До тада, треба да се ускладимо еколошки и да изградимо постројења за пречишћавање димних гасова у складу са прописима. Треба да идемо на постепени, не нагли,  прелазак на обновљиве изворе енергије. Ми се морамо спремати за тај моменат, али не морамо сад да идемо у правцу најновијих и најскупљих решења. Очекујем да цене постројења нових технологија буду знатно ниже. Румуни су, рецимо, добили понуду да буду експериментални полигон за мале модуларне нуклеарне реакторе. Такав развој треба да избегнемо. Треба да користимо развијене технологије и да се, у међувремену, ослонимо на угаљ. Црна Гора има среће да има и значајне капацитете, тако да нема велику потребу да учествује и плаћа развој технологија које нису довољно истражене. Ја сам увек за опрезан приступ. Велике земље, као што су Немачка, Италија, Француска, то себи могу да дозволе, То су земље које имају снажну економију, које могу и треба да експериментишу, да дозволе и грешке. Треба имати у виду да енергетика Немачке учествује у бруто националном дохотку са 4 %, док у Србији енергетика учествује са 20%. И у Црној Гори је слична  ситуација. Утицаје цене електричне енергије на економију код малих и мање развијених земаља је веома велики што захтева додатни опрез при доношењу одлука.

Редовни професор Машинског факултета у Беографу, проф др Милан Петровић, дипломирао је на поменутом факултету 1983. године. Докторирао је на Институту за топлотне турбомашине на Лајбниц Универзитету у Хановеру, Њемачка (1995.). Радио је као истраживач на Пенсилванија Стејт универзитету. Бави се истраживањима у области топлотних турбомашина и термоенергетских постројења. Из ових истраживања су проистекли значајни резултати у виду нових методологија за прорачун турбомашина и процеса који су објављени у једној књизи (ВДИ Верлаг) и најзначајнијим свјетским часописима и конференцијама из области топлотних турбомашина и нашли примјену код водећих свјетских фирми. Израдио је аеродинамичке прорачуне и учествовао у развоју нових турбина и турбокомпресора за водеће свјетске фирме (Siemens, Man Turbo, General Electric, ALSTOM, Honeywell, Eschertec....).

Учествовао је у развоју малих гасних турбина за домаћу индустрију (Прва петолетка) и руководио великим бројем развојних пројеката за ЕПС. Руководио је дијелом пројекта ХОРИЗОН 2020. на развоју нове генерације термоелектрана у Европи.

 Слободан Радовић