Лекић изразио саучешће поводом смрти рудара из рудника у Сокобањи и понудио помоћ пљеваљског Рудника

Дубоко ме је узнемирила, као човјека и рудара, јучерашња трагедија која се догодила у руднику мрког угља "Соко" код Сокобање, када је погинуло осморо наших колега.

Поменимо њихова имена:

Златковић Дарко -  рођен 1979.

Тривунац Ненад - 1985.

Грујић Радован - 1975.

Петровић Петар - 1991.

Чокорило Бранко - 1966.

Златановић Бранислав - 1967.

Живковић Братислав - 1963.

Стајић Бојан - 1988.

Нажалост, ово није прва несрећа која се догодила у Алексиначком руднику. Одлично се сјећам да сам, тада као студент Рударско-геолошког факултета у Београду, 1983. године читао и слушао о експлозији у тамошњем руднику угља услед чега је погинуло 35 рудара. Следећа трагедија догодила се свега шест година касније у времену када сам радио као смјенски инжењер у пљеваљском Руднику угља. Тада је у једном дану погинуо 91 рудар алексиначког рудника, док је у руднику "Соко" 1998. године, услед избијања отровних гасова погинуло 29 рудара.

Желим да у своје име и име свих колега из Рудника угља АД Пљевља, изразим најтоплије ријечи саучешћа породицама наших трагично преминулих колега, државном руководству Републике Србије, али и колегама рударима из рудника "Соко" који су, погибијом осморице рудара, међу којима су били и млади људи и породични људи, изгубили своје пријатеље и драге колеге.

Рудари су препознати као одважни и храбри људи, чије је храброст плијенила, док је рударски хљеб тежак, неријетко заливен знојем и крвљу, због чега се у народу кроз вријеме одомаћила синтагма да је то хљеб са седам кора.

Управо због тога, користим ову прилику да у име компаније Рудник угља АД Пљевља понудим помоћ, која је у нашој моћи, породицама погинулих рудара из рудника "Соко", увјерен да је рударска солидарност нешто што је изнад свега и нешто што нам је пријеко потребно.

Милан Лекић, извршни директор Рудника угља АД Пљевља