Јанковић за "Глас рудара": Превремено напуштање угља угрозило би енергетску безбедност

Помоћник министра за рударство и енергетику Републике Србије, др Иван Јанковић у интервјуу за „Глас рудара“ поручио је да ће се потражња за енергијом у наредним децинијама повећавати, а неке процене говоре за више од 50%, што је условљено растом броја становника на глобалном нивоу, растом индустријске производње и другим утицајним факторима.

У последњих неколико година из Европске енергетске заједнице и Европске уније стижу нам препоруке да се угаљ постепено избацује из процеса производње електричне енергије. Ваш начелни став?

Република Србија се јасно определила да изврши трансформацију свог енергетског сектора, уважавајући циљеве и принципе у борби против климатских промена и тежње за дугорочним достизањем карбонске неутралности. Енергетска транзиција у том смислу захтева један дугорочни, стратешки приступ увођења обновљивих извора енергије, као супституције за производњу енергије из угља.

Свакако да је циљ да се удео обновљивих извора енергије значајно повећа у наредном периоду, чим се никако не сме довести у питање енергетска безбедност земље. У читавом транзиционом процесу удео угља у производњи електричне енергије у Србији постепено ће смањивати, али не пре него што се уведу заменске алтернативе.

Такође, оно што је сигурно, јесте да ће се потражња за енергијом у наредним децинијама повећавати, неке процене говоре за више од 50%, а што је условљено растом броја становника на глобалном нивоу, растом индустријске производње и другим утицајним факторима.

Све претходно наведено указује на то да ће угаљ бити неопходан савезник у спровођењу енргетске транзиције, а пре свега у циљу обезбеђивања неопходне енергетске безбедности и независности земље за дужи деценијски период.

Многи сматрају да се у оквиру те кампање све мање чује ријеч струке, и то не само рудара, него и економиста, који сматрају да би тзв. зелена транзиција оставила многе људе без радних мјеста, раселила градове, у крајњем, изазвала социјалне немире. Шта ви мислите о томе?

Струка пре свега треба да нађе модалитет како би се изборила да се чује њено мишљење. Неоподна је већа присутност у медијима и учествовање у јавним дискусијама на тему зелене транзиције. Са друге свака транзиција, па и зелена у колико је осмишљена на један квалитетан, одржив начин и ако је добро вођена, може бити спроведена без већих утицаја на социално – економски статус запослених у енергетском сектору.

Какво је стање у Србији када су у питању резерве угља?

Србија тренутно располаже са 3,5 милијарди билансних резерви угЉа, од чега  је лигнит заступљен са 87%, мрко лигнитски угљеви са 10,5%, док остало чине мрки и камени угљеви. Такође, поред билансних, располаже са 1,2 милијарде тона ванбилансних и 1,6 милијарди тона потенцијалних резерви угља.

Резерве угља у Србији могу у потпуности и дугорочно да задовоље растуће потеребе за снабдевањем постојећих ревитализованих и планираних термоенергетских објеката.

Колико је процентуално, током прошле године, учествовао угаљ у производњи електричне енергије?

У току претходне године угаљ је учествоваво са близу 70% у производњи електричне енергије. Треба имати у виду да су хидролошки услови били изразито лоши, чиме је значајно смањена производња електричне енергије из хидроелектрана.

Која стратешка улагања и инвестиције Република Србија планира у наредном периоду када је ријеч о тамошњим рудницима угља?

Када говоримо о површинској експлоатацији лигнита која је у укупној производњи угљева заступљена са 99,0 % и то у оквиру угљеног басена Колубара и Костолачкогугљеног басена, планирана су инвестициона улагања од преко 1 милијарде евра у пројекте које се односе на  набавку опреме, ревитализацију постојеће, отварање заменских капацитета, измештање инфраструктурних објеката, обезбеђивање услова за процес одводњавања површинских копова и др.

Главни аргумент заговорника зелене транзиције јесте екологија. Шта је, конкретно, Електропривреда Србије урадила по питању заштите животне средине у претходних неколико година?

У претходном периоду спроводене су се интезивне активности на ревитализацији постојећих блокова и повећању њихове ефикасности, уградњи најсавремених филтера, изградњи постројења за одсумпоравање.

У реконструкцију капацитета за производњу електричне енергије и угља планирана су улагања од 2,2 милијарде евра, 5,8 милијарди евра у изградњу заменских и нових капацитета а 500 милиона евра у заштиту животне средине.

Такође, предвиђена је динамика гашења одређених термоелектрана до 2035. године.

Тиме би се укупан емисиони фактор ЕПС-а као загађивача са садашњих 0,80 до 2035. године смањио на 0,51 тону угљен-диоксида по мегават-часу, што би представљао велики разултат.

У Црној Гори све чешће можемо да чујемо идеје и предлоге о изградњи другог блока Термоелектране Пљевља који ће функционисати по принципу комбинованог учешћа биомасе и угља. Шта мислите о томе? Да ли су такви предлози заживјели у Србији и може ли биомаса компензовати учешће угља?

Такви предлози су у фази разматрања у Србији и пре свега они се односе на употребу угљева ниже калоријске вредности са косагоревањем са биомасом у CFS технологији. То је један од могућих модалитета супституције за термоелектране које улазе у фазу затварања, односно конзервирања.

Колико је реално да се у времену од свега 20-ак година, или мање, изврше трансформације толиког броја националних енергетских сектора и избаци угаљ из употребе?

Транзициони процеси нису краћег временског периода, у том смислу и енергетска транзиција је процес који ће потрајати. Нацрти стратешких докумената који су изради говоре да ће процес транзиције трајати наредних деценија. У том контексту треба посматрати и угаљ. Оно што је сигурно, јесте да ће угаљ у наредних неколико деценија остати потребан извор енергије чиме ће обезбедити сигурну енергетску транзицију. Сваки други концепт, који би се односи на превремено напуштање угља, земље које се ослањају на производњу електричне енергије из истог би довело у позицију угрожавања своје енергетске безбедности.

Др Иван Јанковић, дипломирани је инжењер рударства. Рођен је 1979. године. Дипломирао је на Рударско – геолошком факултету у Београду, гдје је у периоду од 2006. до 2013. године био стручни сарадник на Катедри за површинску експлоатацију лежишта минералних сировина, на предмету Бушење и минирање. На истом факултету докторирао је 2020. године.

Учествовао је на бројним међународним конференцијама, испред Министарства рударства и енергетике. Члан је Савеза инжењера рударства и геологије Србије, затим члан Радне групе Министарства рударства и енергетике за утврђивање и овјеру резерви чврстих минералних сировина и нафте и гаса на територији Србије.

Слободан Радовић